Mesto gde sećanje prestaje da postoji

Našao sam mesto gde sećanje prestaje da postoji

Zgrabih ga sa obe ruke.

Našao sam put do plave luke i otputovao

brodom ni ja ne znam kojim.

Našao sam vetar koji meni godi

put što u neznano vodi.

Gledao decu koja se smeju,

livade, planine, cveće.

Slušao žubor vode i kako šumi drveće.

Našao sam sve, a ostadoh ruku praznih.

Imam sada samo raspuklo srce, jamu u duši

i hiljadu kazni.

I od svega što vredi na ovome svetu

ima je u vazduhu vodi i u cvetu.

Od slatkih snova i sreće se kove

Ljubav se to zove.

Ne,

...ne nađoh je nema je...

Da barem jednom usnim u njenoj kosi.

Sa njom dočekam sunce u jutarnjoj rosi.

U njenim očima svoju decu da vidim.

Njima da se ponosim, ničega da se ne stidim.

Kad me sede prekriju i kucne zadnji čas.

Zadnje što gledam, oči njene neka budu,

zadnje što čujem, neka bude njen glas.

©Sladjan Sindjelić