Vi ljudi bez mašte

Vi ljudi bez mašte, bez volje, samo me gušite,
hoću da poletim a vi mi ne date, hoću miris kiše da osetim u svojim nozdrvama ponovo, vi mi samo sušu nudite.

Neću da me bockaju mamuzama, da me krote, hoću vetar u grivi ponovo, slobodu hej živote.
Hoću lepotu toplog sunca, puno dečijeg smeha i njihove dobrote.

Kada bi mi bog dao krila umesto ove četriri noge, leteo bih daleko, do zvezda i meseca, do sunca i natrag, doneo bih vam malo svetlosti, lepote, mračne duše vaše da operem od tuge, zavisti i grehote.

Hoću oči duboke kao okean, da u njima sebe vidim. Hoću plod zajedničke ljubavi naše, da trči istom zelenom livadom kao nekada ja, da ga gledam dok raste, dok se propinje na svoje nejake noge, da ga tako gledam i mirno sklopim oči, lepoti njegovoj zadnji put da se divim. ©Sladjan Sindjelić